Obavezna vakcinacija – Zašto neki misle da je neustavna?

Obavezna Vakcinacija

Obavezna vakcinacija dece u Srbiji je potvrđena Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2015. godine, iako je i pre izmena i dopuna navedenog zakona bila obavezna. U poslednjih nekoliko godina pojavio se jak antivakcinalni pokret u Srbiji i regionu, baziran na anegdotalnim dokazima, top-šop svedočanstvima, manjkavim i odbačenim medicinskim studijama, kao i klasičnim teorijama zavere.

Njegovim delovanjem nastaje panika, naročito na društvenim mrežama, a šteta koju prave je velika, što se vidi po epidemijama bolesti koje se mogu potpuno sprečiti vakcinacijom.

Jedno od društava okupljenih oko ove ideje podnelo je zahtev za proveru ustavnosti odredbe o obaveznoj vakcinaciji. Antivakseri ovu odredbu pokušavaju sa pravne strane da napadnu na nekoliko načina, a mi ćemo pokazati da nijedan od njihovih argumenata nema pravnu težinu.

 

Što se Ustavom zajemčenih prava tiče, antivakseri se često pozivaju na član 22. i član 25. Ustava:

Član 22.

Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.

Član 25.

Fizički i psihički integritet je nepovrediv.

Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

 

Pozivanje na apsolutnu slobodu i pravo na zaštitu, ukoliko je po nečijem mišljenju ta apsolutna sloboda ugrožena, nema pravnu težinu samo po sebi, o povredi prava uvek odlučuje sud. U ovom slučaju, antivakseri svojim delovanjem utiču na prava drugih, pa oni ovim zahtevom praktično traže zaštitu i ekskluzivitet da i dalje krše prava drugih. Analogija bi mogla da se povuče sa ubicom koji se buni protiv hapšenja, navodeći svoje ustavno pravo na slobodu.

Što se tiče člana 25, on takođe ne može da se primeni na vakcinaciju, iz prostog razloga što vakcinacija nije naučni ili medicinski ogled, već još od kraja 18. veka dokazano sredstvo imunizacije.

Dodatno, član 65. Ustava je vrlo zanimljiv za ovu problematiku, a on glasi:

Član 65.

Roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni.

Sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

Ustav dakle garantuje zaštitu onima koji ne mogu sami da se brinu o sebi i sud preuzima na sebe dužnost da donese odluku u najboljem interesu deteta, kada za to postoji posebna potreba. Vakcinacija je u najboljem interesu deteta, a sankcije za nevakcinisanje, prema ovoj ustavnoj odredbi, bi mogle da budu i mnogo oštrije od novčane kazne.

Što se tiče Zakona o pravima pacijenata, antivakseri se često pozivaju na član 15, odnosno pravo na pristanak. Evo kako čitav član glasi:

Član 15

Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica.

Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom.

Zanimljivo je kako antivakseri čitaju član samo do prvog zareza, odnosno do dela koji im, po njihovom mišljenju, daje za pravo, iako u nastavku člana jasno stoji da njihova sloboda ne važi kada ugrožavaju zdravlje drugih (odbijanje vakcinacije ugrožava i zdravlje sopstvenog deteta i druge dece). I u poslednjoj rečenici jasno stoji da se medicinska mera može primeniti i protiv volje pacijenta, ukoliko je to utvrđeno zakonom. U slučaju vakcinacije, to jeste utvrđeno Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Još jedan “argument” antivaksera koji se često koristi na internetu je činjenica da je Srbija jedna od malobrojnih zemalja gde je vakcinacija zakonskom odredbom jasno označena kao obavezna.

Često se daje primer Nemačke, Francuske, SAD i drugih zapadnih zemalja u kojima vakcinacija nije obavezna. Istovremeno se na osnovu te poluinformacije provlači teza da je Srbija, kao ekonomski zavisna zemlja, zapravo poligon za “eksperimente” moćnim zapadnim zemljama, koje na nama kao na zamorcima testiraju vakcine.

Naravno, ni ta teza ne stoji. Srbija je pooštrila kaznenu politiku u trenutku kada je procenat vakcinisanih pao ispod 90%. U većini razvijenih zemalja taj procenat se kreće oko 95%, pa situacija nije alarmantna kao kod nas. Ukoliko dođe do pada kao u Srbiji, bez sumnje će i te zemlje pooštriti svoju kaznenu politiku.

Sa druge strane, iako vakcinacija u tim zemljama nije zakonski obavezna, u praksi su roditelji prinuđeni da vakcinišu decu, zato što vrtići i škole pre upisa traže od roditelja potvrdu da je dete vakcinisano.

Save

Save

Save

Save

Save

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *