Pravo na sopstveno mišljenje teoretičara zavere

misljenje

Pravo na sopstveno mišljenje ima svako, pa i teoretičar zavere. Sa druge strane, jako je zanimljiv čest zahtev teoretičara da im se omogući “ravnopravan tretman” sa njihovim protivnicima. Recimo, često se čuje zahtev antivaksera da televizije sa nacionalnom frekvencijom organizuju sučeljavanje pobornika i protivnika vakcinacije, kako bi se o tome pričalo i kako bi “narod procenio ko je u pravu”. Ovaj zahtev dokazuje potpuno odsustvo logike i znanja o funkcionisanju naučno dokazanih činjenica.

Da bismo videli zašto su teoretičari zavere potpuno nesposobni da razumeju argumente koji njihove teorije obaraju u začetku, moramo poći od činjenice da oni teže da naprave svoje, alternativne teorije realnosti i objasne pojave oko nas. Oni uglavnom postaju to što jesu jer su ogorčeni političkim odlukama vlastodržaca i nesposobni su da procenjuju svaku pojedinačnu odluku. Oni odluku poistovećuju sa vlastodršcima – čak i ako ne mogu da nađu zamerke konkretnoj odluci, oni “znaju” da “tu ima nešto”, zato što je tu odluku doneo neko ko je “loš”. Tipičan primer za ovo je odluka Skupštine Srbije o uvođenju obavezne vakcinacije, koju su mnogi protivnici režima protumačili kao atak na ljudska prava, iako smo u ovom tekstu pokazali da je to pucanj u prazno.

Dok će najveći broj tih ljudi ostati u nekim blagim okvirima, odnosno neće verovati “svemu što mu serviraju”, što i ne mora da bude loše samo po sebi, jedan broj tih ljudi postaje potpuno predano svojoj “borbi za viši cilj” i zaista veruje da je to plemenito. Kako je to moguće?

Da se ne bismo bavili generalizacijom i psihološkim profilima teoretičara zavere, reći ćemo samo da je u korenu problema precenjivanje sopstvenih kapaciteta. Teoretičar zavere želi da predstavi svoje mišljenje relevantnijim od mišljenja stručnjaka koji je u toj oblasti izgradio čitavu karijeru. Ovde treba načiniti otklon – ne pozivamo se na autoritet, već na činjenice kojima barata stručnjak naspram teoretičara zavere – nerazumevanje izrečenog ne znači da teoretičari mogu da predstave svoje “alternativne činjenice” i tako pobede u diskusiji.

Taj koncept sučeljavanja podseća na politički rijaliti šou, koji je na Balkanu jako popularan i svodi se na to ko će biti glasniji i ko će se više svideti svojoj ciljnoj grupi koje su odavno formirane. Ono što teoretičari zavere ne razumeju je da dok u mnogim društvenim naukama postoje različite struje i škole, da nema jedne istine, već se mogu iznositi argumenti u korist svake struje ili škole (slično je i u umereno levim i desnim političkim platformama), kada se govori o naučno dokazanim činjenicama, nema takve diskusije.

Da bi se to razumelo, potrebno je razumeti koncept eksperimentalnog dokazivanja i šta su naučno potvrđene činjenice. Nauka nije vera, ona naprosto jeste. Ukoliko neko želi i misli da može da obori naučno dokazanu činjenicu, mora da na isti način, koristeći naučni metod, dokaže da ona nije tačna. Za to teoretičari zavere nisu sposobni, pa umesto toga pokušavaju da izvrnu činjenice i dovedu u zabludu neobaveštene i kasnije dizanjem panike i mešanjem baba i žaba steknu pratioce koje će moći da konvertuju i zarade od njih. To može biti dobar marketing za ciljnu grupu, problem je u tome što rade upravo ono što prebacuju ljudima koji se protiv njih bore. Ovde postoji i vrhunska ironija – zaverolozi koji su njihovi najveći ratnici su istovremeno najmanje svesni da su upravo oni te ovce za šišanje i korisni idioti o kojima sami neprestano pričaju.

Zemlja je okrugla, ma kakve vratolomije pravili ravnozemljaši i ma koliko, u nedostatku argumenata, vrištali da su njihovim protivnicima isprani mozgovi. Slično je i sa antivakserima koji vrište na svoje protivnike da su plaćenici “farmakomafije”. Druge “argumente” i nemaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *